наставно особље

Знаменити професори

Упознај

Иларион Руварац

Иларион Руварац (1. септембар 1832. — 8. август 1905.) је био српски историчар, свештеник, архимандрит фрушкогорског манастира Гргетег, ректор Карловачке богословије и академик. Сматра се за једног од зачетника критичког правца у српској историографији.
‍Живот
‍Рођен је 1832. године као Јован, у Сремској Митровици где постоји његова родна кућа. Родитељи су му били Митровчани – поп Василије и Јулијана. Имао је неколико браће, звали су их “династија Руварац”, који су сви били интелектуалци и блиски цркви.
Основну школу завршио је у Старом Сланкамену и Старим Бановцима, где је и провео детињство. Шест разреда гимназије завршио је у Сремским Карловцима а седми и осми у Бечу 1852. године. У Бечу се развила код њега тежња за проширивањем знања о српској историји. Већ у Карловцима, где су му предавали Јаков Герчић, познавалац светске историје, и Александар Стојачковић, писац првих расправа из српске средњовековне историје, стекао је добру основу за познавање и проучавање историје. У Бечу је студирао права између 1852. и 1856, истовремено се бавећи и историјом. Интересовао се за проучавање историјских извора и компаративно проучавање народне традиције. Карловачку богословију је завршио 1859. године.
Поред тога што је био архимандрит, након његовог упокојења је наведено остало – његово друштвено деловање: члан патроната Монашке школе, председник испитног поверенства за оспособљавање вероучитеља у средњим школама Карловачке митрополије, прави члан Српске краљевске академије у Београду, члан Југословнске академије у Загребу, члан Књижевног одељења Матице српске, члан патроната велике српске гимназије у Карловцима те ’командер’ (носилац) српског краљевског ордена Светог Саве.
Умро је 8. августа рано изјутра 1905. године у својој, монашкој ћелији Манастира Гргетег, сахрањен на монашком гробу 11. августа.
‍Рад
‍Замонашио се у Крушедолу и добио монашко име Иларион 1. јануара 1861. године. Под овим именом објавио је и највећи број својих научних радова. Убрзо је због свог образовања именован на положај бележника црквеног суда. Године 1872. постао је професор Карловачке богословије. У овом периоду интензивно чита историографксе расправе и учи језике који су му били неопходни за проучавање прошлости. Знао је латински, грчки, немачки а служио се и италијанским и мађарским језиком. Иако је био правник и теолог, може се рећи да је Руварац ипак образовани српски историчар, који се формирао под утицајем немачких историчара, попут универзитетских професора Јегера, Шлосера и Гервинуса. Током живота потенцирани исправни историографски метод је компромитовала његова (мада прикривана) политичка лојалност Хабзбуршкој династији и мађарској држави.
Постављен је за архимандрита манастира Гргетег 1874., а следеће године за ректора Карловачке богословије. Руварац је био на Патријашијском двору у Карловцима саветник неколико патријараха. Због сукобљавања са строгим патријархом Германом Анђелићем 1882. године, је уклоњен из Карловаца са места ректора. Изабран је у добриначком срезу за посланика владине стране (грофа Куена Хедерварија) у Сабору Троједнице (Хрватске) у Загребу, и ту остао само две године 1885-1887. године. Напустио је политичко поље, разочаран позадином политичке радње, изговарајући се да је „сит швиндла”. По вољи Анђелићевој, који га више није могао трпети у својој околини, прво је склоњен у манастир Гргетег, а потом је послат за мандатара темишварске епархије, али је одбио да буде владика. Поднео је оставку цару Фрањи Јосифу, 19. децембра 1886. године из Гргетега.
Вратио се дефинитивно у Гргетег (где је био и пре – 1882) где је остао настојитељ до краја живота. Манастир је обновио и унапредио. Његовом заслугом извршена је велика обнова манастирског храма, у којем је иконостас урадио његов много млађи пријатељ Урош Предић. Ту се интензивно бавио научним радом. Познат по свом непоколебљивом ставу у бројним полемикама често је западао у неприлике, али је и добијао бројна признања. Године 1869. изабран је за чланак Српског ученог друштва. Постао је један од првих редовних чланова Српске краљевске академије 1888. године.
Његов историографски рад представља период борбе за критичку историографију у српској науци. Овај правац је на крају и превладао. По његовом ученику и следбенику историчару др Јовану Радонићу, он није био „историк”, већ „критик”. Обрачун са романтичарима извршен је пре свега на пољу проучавања средњовековне српске историје. Предност критичких историографа било је велико стручно образовање, које представници романтичарског правца углавном нису имали. Најжешће полемике водио је управо са главним представником романтичарске струје Пантом Срећковићем. Јаша Томић је написао једну књигу којом је хтео да „ракринка” инаџију Руварца. Писац Стеван Сремац (иначе професор историје) није ценио оно што је радио ’фрушкогорски калуђер’, па је за њега саркастично приметио: „Оставите га, тај вам чепрка по прошлости као кокош по неком ђубришту”. Академик Чедомир Попов је са временске дистанце (од века) уочио “и једну озбиљну ману његовог критичког метода у историографији: бриљантну хеуристику и неразвијену херменеутику”.
Своје прве радове Иларион Руварац је почео да објављује још као богослов, после повратка из Беча. Први чланак објавио је у „Седмици” 1856. под насловом Преглед домаћих извора старе српске повеснице. Ту је пре свега извршио одвајање извора од литературе, што пре није чињено. Уносио је много више стране историографске изворе, у ’наше расправе’. Велики допринос ове расправе за српску историографију је прихватање става да без великог броја објављених и критички обрађених извора и нема историје. Руварац је током читавог радног века трагао за изворима за српску историју и критички их објављивао. Његов начин критике извора прихватио је велики број његових савременика, српских историчара. Прихватио је став Леополда фон Ранкеа да прошлост треба приказивати онакву каква је била, без сопственог улепшавања и домишљања. У „Седмици” је објавио и своју другу расправу Прилог ка испитивања србских јуначких песама (1857, 1858). Ове две расправе објављене су поново 1884. под називом Две студентске расправе. У овој расправи показује да се народне епске песме не могу узети као извор за догађаје о којима певају. И око овог питања водеће жестоке полемике са романтичарима који су сматрали да је епска песма ауторитет највише историјске вредности.
Све до 1867. године није ништа објављивао да би тада почео да објављује низ радова, у почетку изворе и чланке из црквене историје. Расправе важније по резултатима из тог времена су: Краљице и царице српске (1868), О првим годинама Душановог краљевања у хронолошком погледу (1872), Нешто о Босни дабарској и дабробосанској епископији и о српским манастирима у Босни (1878). У овим расправама разјашњава нека важна, а у хронолошком или смисаоном погледу нејасна места српске историје. У овом периоду још увек није страсни полемичар, мада се већ назире сукоб са Срећковићем. Велику полемику која је имала великог утицаја на српску историографију па и на српску културу крајем 19. века, изазвала је његова расправа из 1879. Хронолошка питања о времену битке на Марици, смрти краља Вукашина и смрти цара Уроша. На исту тему је исте године рад објавио и Љубомир Ковачевић. Оба историчара су доказивали да краљ Вукашин није могао да убије цара Уроша, јер је погинуо у Маричкој бици 26. септембра 1371, а цар је умро почетком децембра исте године. На ове расправе уследиле су бурне реакције бранилаца историјске традиције, пре свега Панте Срећковића. Полемика се није водила само око овог питања, већ и око издаје Вука Бранковића, улоге грофа Ђорђа Бранковића приликом сеобе Срба, вековне независности Црне Горе и других спорних места српске историје.
Уочи 500 годишњице Косовске битке одлучио је да напише критичку биографију кнеза Лазара. Објављивао ју је у наставцима у часопису Стражилово више од годину дана. Ово дело објављено је као књига О кнезу Лазару 1888. године. Представља његов најзначајнији рад. Руварац је о себи тим поводом рекао: „Нисам приповедач те зато и не пишем повест о кнезу Лазару, већ само расправљам историјска питања која се тичу кнеза Лазара”. Поред извесних недостатака којих је и сам аутор био свестан, ово дело је и данас употребљиво и представља добар пример критичке историографије. Често је чинио дигресије из полемичких разлога. Користи велики број разноврсних извора које правилно тумачи и анализира. Утврдио је начело да треба избегавати фалсификате и традицију као историјске изворе и да своју пажњу треба посветити изворима који су по времену и месту настанка ближи догађају о коме сведоче.
Његов велики опус обухвата радове из готово свих периода српске историје. Писао је живо, полемички, настојећи да читаоцу прикаже пут истраживања до коначног разрешења проблема.

Иринеј Ћирић

Иринеј Ћирић (1. мај 1884. — 5. април 1955.) је био епископ Бачки Српске православне цркве.
‍
Световни живот
‍
‍Иринеј Ћирић рођен је у Сремским Карловцима 1. маја 1884. од оца Исидора, српског народног црквеног тајника, и мајке Евелине рођ. Кречаревић. Основну школу је завршио у родном месту, гимназију са испитом зрелости у Новом Саду, Духовну академију у Москви, Филозофски факултет у Бечу, где је одбранио и докторат филозофије из групе семитских језика. Његов млађи брат је Стеван Ћирић.
‍
Монашки живот
‍
‍Пред Божић 1908. замонашен је по чину мале схиме у манастиру Хопову од архимандрита др Августина (Бошњаковића). На Божић исте године рукоположен је од патријарха српског Лукијана за ђакона. За протођакона произведен је 1910, а за архиђакона 1912. Априла 1909. јерођакон Иринеј постављен је за библиотекара Патријаршијске библиотеке у Сремским Карловцима, а у септембру исте године за доцента за Стари завет са археологијом и јеврејским језиком, пошто је претходно успешно одржао пробно предавање на тему дату од савета Богословије „Данашњи научни резултати о постанку Петокњижја“. Касније је, на основу објављених научних радова, изабран за ванредног и редовног професора. Извесно време је предавао и литургику. Школске 1911/12. предавао је и веронауку у Карловачкој гимназији. Када је Свети архијерејски синод Српске православне цркве образовао комисију за превод Светог писма на српски језик, постао је њен члан. Као професор преводио је старозаветне текстове са јеврејског језика и пропратио их својим напоменама.
‍
Епископско звање
‍
‍За епископа тимочког изабрао га је Свети архијерејски сабор бивше Краљевине Србије 5. јуна 1919. У чин презвитера рукоположио га је и произвео у чин архимандрита епископ темишварски др Георгије (Летић), администратор Карловачке митрополије. Хиротонисан је у београдској Саборној цркви 15. јуна исте године од архиепископа београдског и митрополита Србије Димитрија, епископа велешко–дебарског Варнаве, нишког Доситеја, жичког Николаја и викарног Илариона. На овој епархији је епископ Иринеј остао до краја 1921. године, а тада је, по својој жељи, прешао у Бачку епархију.
Као делегат Српске православне цркве, провео је 1927. годину у прикарпатској Русији где му је била поверена мисија уређења православне цркве. Администрирао је епархијама Вршачком, Банатском (у два маха) и Темишварском. Представљао је Српску цркву у Покрету за уједињење цркава („Вера и уређење“), у Свеопштем савезу за практично хришћанство, Светском савезу за међународно пријатељство помоћу цркава (данашњи Екуменски савет цркава), који га је два пута бирао за председника управног одбора, а 1939. изабрао га је за председника читаве организације. Године 1930, био је представник српске цркве у Лондону у комисији Ламбетске конференције за уједињење Англиканске и Православне цркве, а исто тако и у заједничкој англиканско-православној научној комисији 1931. године. Када се 1928. године основао покрет „Мир путем религија“ изабран је у одбор. Био је члан почасног одбора првог међународног религијско-психолошког конгреса у Бечу 1930. године. Организовао је 1936. у Новом Саду предспремну конференцију православних цркава за израду предмета намењених конференцији стокхолмског васељенског покрета за практично хришћанство, која се састала 1937. у Оксфорду.
Други светски рат донео је бачком владичанству тешка времена. Заслугом епископа Иринеја из мађарског логора Шарвара размештено је по Бачкој епархији око 2.800 деце и 180 мајки са одојчадима, а у Новом Саду је основана Епархијска дечја болница за лечење деце која су у овом логору оболела од туберкулозе. Касније је порадио на спасавању одраслих из логора и на њиховом респоређивању по домовима његових епархиота.[тражи се извор] Епископ Ћирић је за време мађарске окупације позивао локално српско становништво да се уздрже од сарадње са партизанима, a позивао је на сарадњу са мађарским властима.[1] Ћирић је половином јануара 1942. посетио Будимпешту и том приликом се састао са регентом Миклошом Хортијем. Тема састанка је вероватно била Ћирићева кандидатура за посланика у Мађарском сабору. Ћирић је код Хортија протестовао што је под удар рације у Шајкашкој дошло и српско православно свештенство, које је било по његовом мишљењу безрезервно антикомунистички расположено.[2] Прихватио је да буде посланик у Мађарском сабору фебруара 1943.[3]
Одмах после завршетка Другог светског рата стављен је у кућни притвор, у коме је држан седамнаест месеци, а после пуштања на слободу претучен је. После дуже болести преминуо је у Новом Саду 5. априла 1955. године и сахрањен у крипти Саборне новосадске цркве.
‍
Заслуге
‍
‍Ретко је који професор старе Карловачке богословије долазио за њеног учитеља са толико нада и очекивања као што је био случај са његовим доласком. Он је у Српској православној цркви први почео научно обрађивати проблеме из Старога завета, а ти радови заузимају и данас видно место у богословској науци цркве.
Епископ Иринеј се врло рано почео бавити песништвом, иконографијом и белетристиком. Дуго година бавио се изучавањем црквеног појања не само нашег, него и византијског, руског и румунског. Спремио је уџебник црквеног појања за Богословски факултет који није угледао света. Целог живота бавио се и преводилачким радом, а преводио је са јеврејског, латинског, грчког, француског, руског, немачког и мађарског језика. Врло рано је увидео потребу превођења богослужбених текстова са грчког на српски језик и превео је, између осталог, Службу месопусне недеље, Вечерње молитве, службу Недеље свете Педесетнице и Осмогласник (васкрсне недељне службе).

‍

Јован Живановић

‍Јован Живановић (12. фебруар 1841. — 1. децембар 1916.) био је српски филолог, професор српског језика на Карловачкој гимназији и Богословији и отац модерног пчеларства, тако да је ову привредну грану поставио на модерну, научну основу.
‍
Биографија
‍Као веома активан пчелар и филолог био је редован члан Матице српске од 1872. године и члан њеног Књижевног одељења од 1894. године, члан Српске краљевске академије од 1888. године, члан Српског ученог друштва, почасни и редовни члан Српског пољопривредног друштва, почасни члан Удружења свештенства монашког реда у Србији, Пчеларско-воћарске задруге за округ Моравски и Пољопривредног друштва у Београду, дописни члан Хрватског пчеларског друштва у Осијеку, почасни члан Чешкога земаљскога централног друштва пчеларскога за маркгрофовију моравску у Брну и др.
Његова спомен-библиотека чува се у Карловачкој гимназији у чијој башти је 1951. године подигнута његова биста, рад Радивоја Станковића.
После завршене Српске велике гимназије карловачке завршио је студије славистике у Бечу и још тада постао велики присталица Вука Караџића и Ђуре Даничића. Од 1865. године био је постављен за професора српског језика у Карловачкој гимназији и Богословији. Примењујући Вуков правопис писао је уџбенике за своје ђаке Српска читанка, Српска граматика, Синтакса српског језика и др. Такође, објављивао је филолошке и књижевне, често полемичке чланке у Бранковом колу, а у Стражилову је излазио његов Бранич српског језика.
Поред интензивног бављења професорским радом, Јован Живановић на пољу пчеларства је постигао веома значајне резултате и као практичар и као писац. Прихвативши теорију о пчеларству пољског научника Ђерзона, тако да се рационално пчеларење код нас почело примењивати са временом када је професор Живановић почео да пчелари 80-тих година 19. века. Од тада су пчелари код нас са примитивног пчеларења кошницама-плетарама, прешли на рад са модерним кошницама које су имале покретно саће.
Са ректором Карловачке богословије, Иларионом Руварцем, 1878. године, основао је Катедру за пчеларство на којој је предавао пуних 26 година и тако ишколовао многе пчеларе, који су потом ширили идеју о рационалном пчеларењу. Тако да је са својим ученицима 1898. године у Руми основао прву пчеларску задругу код нас.
Професор Живановић је 1896. године у Сремским Карловцима покренуо стручни часопис Српски пчелар, који је излазио све до Првог светског рата. По први пут је штампан Српски речник за кованџије[a], 1877. године, а у научној расправи Пчеларење у Срба дао је историјат пчеларења код нас.
За свој велики допринос културном и материјалном уздизању српског народа добитник је више признања и награда, док данас више пчеларских друштава носе његово име. Њему у част, Музеј пчеларства породице Живановић из Сремских Карловаца, 2015. године, установио је награду Професор Јован Живановић, за истраживачко новинарство које доприноси сазнањима из области народне културе, традиције и обичаја народа који живе у Србији.

Викентије Вујић

Викентије Вујић (29. јануар 1874. — 18. август 1939.) био је епископ Српске православне цркве.

‍Световни живот
‍Епископ банатски Викентије (световно, др Василије Вујић) рођен је у Даљу код Осијека 29. јануара 1874. године. Осовну школу завршио је у родноме Даљу, гимназију у Осјеку, правни факултет у Бечу, а богословски, са степеном доктора богословља, у Черновицама у Буковини.

Монашки живот
‍Василије Вујић је замонашен под именом Викентије је у манастиру Шишатовцу на Благовести 1903. године и рукоположен у чин ђакона и презвитера. До избора за епископа прошао је кроз све степене, од јерођакона до архимандрита.
После примања монашког чина постављен је за подбележника Архидијецезе сремско-карловачке, а у октобру 1903. године и за професора старе Карловачке богословије, чији је ректор био све док она није, након Првог светског рата, угашена и то без икакве одлуке. Архимандрит др Викентије је покушавао неколико пута да овај знаменити црквено-просветни завод обнови, али без икаквог успеха. На једном од првих заседања Светог архијерејског сабора, после васпостављања редовног стања у Српској патријаршији, архимандрит Викентије је изабран за епископа захумско-херцеговачког, али се није примио тога избора.
После доношења устава Српске православне цркве 1931. године патријарх српски Варнава поставио га је за свога архијерејскога заменика и на том положају га је затекао, 8. октобра 1932[1]. године, избор за викарног епископа моравичког. За епископа је хиротонисан у Београдској саборној цркви 20. новембра исте године.
Епископ Викентије спадао је у ред најученијих српских архијереја између два светска рата. „Био је члан разних испитних комисија за оспособљење свештеничких, мирских и монашких кандидата за разне свештеничке и више монашке службе, а последњих шест година пре 1931. вршио је службу надзорника средњошколске веро-научне наставе у бившој дијецези сремско-карловачкој“. Као викарни епископ предавао је црквено право на Богословском факултету у Београду. Поседовао је и највреднију приватну библиотеку тога времена.
После смрти епископа банатског Георгија, епископ Викентије је изабран за његовог наследника 1936. године.
Епископ Викентије умро је у аутомобилу на домаку Тополе, у Шумадији, 18. августа 1939. године, а сахрањен у катедралном храму у Вршцу.
‍

‍