контакт
Menu
13.5.2022
Српска црква је, од како се Свети Сава, 1219. године, изборио за њену аутокефалију, увек делила добро и зло са народом који се спасавао под њеним материнским старањем. Синовски ходајући стопама свог првог предстојатеља, српски архијереји су током 800 година мисионарске делатности ударили темеље наших првих школа, различитих каритативних установа, болница и других релевантних институција, артикулишући на тај начин аутентичну културу једне европске нације. Од краха српске средњовековне државе, Црква је вековима деловала у феудалним, иноверним царевинама, које су на Србе углавном гледале као на верску а не као територијалну заједницу, тако да су предстојатељи њених, силом прилика раздвојених делова, своју јурисдикцију проширили и на културни, економски, просветни па и политички живот својих верника.
Ипак, након векова патњи и страдања, започетих херојском жртвом и мучеништвом Светог кнеза Лазара, а непосредно након најмрачијих и можда најтрагичнијих момената наше историје, српски народ је коначно обасјала светлост васкрсења. На простору настајуће, јужнословенске краљевине, Српска православна црква је крај Првог светског рата дочекала уз веома озбиљне губитке. Од 3.000 српских свештеника, колико их је било пре избијања до тада највећег крвопролића на европском континенту, животе је, до 1918. године, изгубило 1.056 људи. што представља више од трећине њиховог укупног броја. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца проглашена је 1. децембра 1918. године, коначно отклањајући и последње препреке жељеном уједињењу свих овдашњих покрајинских православних Цркава, које су, до тада. опстајале у различитим, више или мање толерантним, иноверним државама. Због тих очекиваних и природних тежњи, управо је у Сремским Карловцима сазвана прва конференција српских епископа, 18. (31) децембра 1918. године, на којој је донета одлука о спасоносној намери” проглашења Српске патријаршије. Тада су прочитане прве две одлуке о уједињењу са осталим српским Црквама у Краљевини Србији, Црној Гори и Далмацији, које су донели босанско-херцеговачки епископи и Свети архијерејски синод Карловачке митрополије.
Одлуку јерархије да се уједине у Српску православну цркву, прогласио је регент Александар Карађорђевић, краљевским указом од 17. јуна 1920. године. Уједињење српских православних црквених области извршено је у Београду, још 13. (26) маја 1919, док је проглашење Патријаршије, на веома торжествен начин, обављено у престоној дворани Патријаршијског двора у Сремским Карловцима, 30. августа (12. ceптeмбра) 1920. године. Њено васпостављање, претходно је, 10. септембра, усвојено акламацијом чланова Светог архијерејског сабора. Овде је, заправо, извршено обнављање Патријаршије пећке, што је било веома значајно, јер је само тако уједињена Црква могла поново добити свој стари ранг у православном свету.
Након тог историјског чина, било је могуће приступити процедури. церемонијама и обредима, који прате бирање и устоличење њеног поглавара, дотадашњег архиепископа београдског и митрополита Србије, Димитрија Павловића. Прво спремање и освећење Светог мира, извршено је у сремскокарловачком Катедралном храму Светог оца Николаја, у тадашњем седишту Патријаршије, у току Велике недеље, 1922. године. У марту 1922. године, у Београд је, са високом пратњом, допутовао изасланик васељенског патријарха Мелетија IV, митрополит амасијски Герман, који је српској јерархији предао томос и канонско писмо, у ком се признаје обављени чин уједињења и обнављања Српске цркве.
Да би достојно обележили 100. годишњицу од ових преломних историјских догађаја, чланови Светог архијерејског синода одлучили су да отварање и прва седница овогодишњег пролећног заседања Светог архијерејског сабора Српске православне цркве буде одржана у седишту наше Богом спасаване Епархије. Како је реч о заиста пресудном моменту наше новије прошлости, који тако снажно и ефектно сведочи о потреби уједињења и заједништва, као предуслову виталности, спасења и напретка једног народа, овај јубилеј ће бити обележен на веома свечан и прикладан начин.
У том смислу. Ми позивамо свештенство и монаштво Наше Епархије да поверени им народ обавесте о историјско-црквеном значају овог веома посебног тренутка, као и да их мотивишу да и сами узму молитвеног учешћа у поменутој духовној свечаности. Будући да живимо у времену тако обележеном поделама и конфликтима свих врста, сматрамо да би за наше вернике и сународнике, као и за све људе добре воље, заиста било веома душекорисно позивање на велики празник заједништва и љубави, уз упорно и стрпљиво тумачење и приближавање тако инспиративног примера уједињења и саборности, у складу са стиховима 133. Псалма: „Како је лијепо и красно, кад сва браћа живе заједно!”
Ваш молитвеник у Господу +Епископ Василије
