Велика сеоба Срба

Драга браћо и сестре, прође већ 330 година од судбоносних догађаја које данас чине велику цјелину, а називамо их једним именом Велика сеоба Срба. То је неодвојив догађај од наше националне и црквене историје, о коме ће се увијек на нови начинмоћи говорити и тумачити. Такође, он је неодвојив од једне личности, великог арихијереја и пастира напаћеног српскога народа, називаног ,,великим оцем и богомољцем” ,,блаженим и богоугодним мужем и учитељем нашим”, патријарха српског Арсенија III Чарнојевића. Арсеније III је, након повлачења болесног
патријарха Максима, био изабран за новог пећког патријарха и архијереја 1672. године. Патријарх Арсеније је водио рачуна о свом народу, путовао је по свим српским земљама и стекао велики углед у народу, али то је бивало сумњиво Турцима, нарочито у вријеме када се водио рат између Турске и Хабзбуршке монархије, од 1683. до 1690. године.


Послије неуспјеле опсаде Беча 1683. године и низа пораза турске војске, српски народ се томе радовао и отворено учествовао у борбама на страни хришћанске коалиције, али је притом и много страдао. Патријарх Арсеније III 1683. године сачинио je један запис, у којем се каже: ,,И тих година бијеше велико зло по цијелој земљи од амира султана Мехмеда, и велика невоља притискиваше хришћански род; бијаху велики сурдати (порези) и намети по цијелој земљи; и гредући по мору и по суху, све силе исмаилћанске лећаху као змајеви крилати на славни град Беч. Али Господ се охолима противи, те се султан врати без успијеха, а војску му цијелу Угри мачу предадоше. И би велика невоља по цијелој земљи.“ Као и у надирању турске војске ка Бечу, тако је и сада њихово одступање ка југу Балкана донело српском народу велика страдања. Није било лако ни у оним крајевима који су били запоседнути од стране хабзбурговаца, јер је њиховим доласком наступила озбиљна пријетња од унијаћења српског живља. Аустријска војска била је продрла све до Скопља, али ту умире њихов најбољи војсковођа Пиколоминије, а Тирци су се брзо реорганизовали и под везиром Мустафом Ћуприловићем кренули у контраофанзиву. Допустивши да се аустријска војска полако повлачи, починили су страшну тиранију над Србима на Косову и Метохији. Патријарх Арсеније с групом пећких калуђера и са мноштвом нашег народа из Метохије повлачи се на сјевер, ка Београду, успут прикупљајући и остале Србе избјеглице из других крајева. Током тог путовања били су нападани, пљачкани, и то не само од Турака, него и од Аустријанаца… Са народом се селило и свештенство, носећи са собом мошти средњовијековних владара и светитеља, рукописане и штампане књиге и друге црквене драгоцјености. Када су пристигли у Београд, завладала је паника, јер су знали да Турци полако надиру према том граду. Ту је патријарх Арсеније III одражао Народно-црквени сабор, два дана послије Видовдана 1690. године. Сабор је упутио епископа јенопољског Исајију Ђоковића у Беч, са захтјевима који су се односили на право стицања аутономије и патријархову јуриздикцију у оном обиму како је и било пре ратних година. У августу исте године добијен је одговор на ове захтеве – били су одобрени од стране цара Леополда I, те су тако избегли Срби добили своју црквену аутономију, а патријарх пуну власт над својим народом. Српско избегло становништво у мањим или већим групама прелазило је Саву и Дунав, те настављало своје путовање на север, насељавајући опустели простор све до Будима. Знали су месецима да путују уз Дунав пешке или на запрежним колима, носећи са собом своје духовно благо и своја добра. Посљедњи велики прелазак на територију јужне Угарске одиграо се само два дана прије него што су Турци заузели Београд, 8. октобра 1690. године. Напуштајући своју постојбину, у Велику сеобу је кренуло око 30.000 људи, али и 40.000 породица, а највероватнији број пресељених Иларион Руварац процењује на 70 до 80 хиљада душа. Бежећи од једне невоље, Срби су се нашли у другој. На просторима преко Саве и Дунава нашем роду такође није било лако. Ту су их у даљем току историје задесиле разне неприлике и потешкоће, али су Срби на крају, уз сву упорност и под покровитељстом Св. Саве и Св. Арсенија III, као и других митрополита и патријараха, све савладали и опстали на овим просторима. И тако ће бити док је света и века!

Свјетлан Тривунчевић