Увод
Оснивањем Карловачке богословије 1794. године, за време Митрополита Стефана Стратимировића, црквено појање је почело да се систематски изучава и развија као посебан предмет црквено-практичне дисциплине која је у српском народу уживала велики углед. У то време нарочито се истицао игуман манастира Крушедола Димитрије Крестић.
Први постављени професор црквеног појања био је јеромонах Дионисије Чупић (1775–1845), који је развио Крестићево пјеније. Пошто је појање било отегнуто, по жељи Митрополита Стратимировића, скратио га је јерођакон Јеротеј Мутибарић (1799–1858), који је предавао црквено појање као професор у Вршцу и Сремским Карловцима.
Од времена редакције Јеротеја Мутибарића, српско појање се састоји од малог (силабичног) напева и великог (мелизматичног) напева.
Стога се српско појање, које се развијало у Карловцима и почело записивати западноевропским нотним писмом почевши од Корнелија Станковића, назива карловачко појање (пјеније). Оно се систематски учило у Карловачкој богословији, која је постала расадник и престижна институција, те је посебно постала позната по црквеном појању. На помен Карловачке богословије, у српском народу се асоцијација овог звучног назива везује за црквено појање. По речима једног од најистакнутијих руских музиколога Д. Разумовског, Карловци су место које је, као у ковчегу православља, сачувало појање Српске Цркве у свој чистоти, правилности и величини.
Појачке дужности су имали и српски народни учитељи у основним школама. Поред веронауке, учило се и мало појање, које је било у основи школских уредби у Карловачкој митрополији.
Мали напев (осмогласни) карловачког појања
Мали напев обухвата силабичне мелодије које сачињавају осмогласни систем и оне су одмерене, пријатне и претежно лагане за извођење. Подељен је у овиру сваког гласа на фразе, те због тога није присутна метрика.
I глас (самогласан, тропарски)
II глас (самогласан, тропарски, антифонски, подобан, ексапостиларски)
III глас (самогласан, тропарски, кондачки, статијски самоподобен)
IV глас (самогласан, тропарски, антифонски, подобан, блажени, статијски самоподобен)
V глас (самогласан, тропарски, подобан, статијски самоподобен)
VI глас (самогласан, тропарски, подобан, славословски)
VII глас (самогласан, тропарски)
VIII глас (самогласан, тропарски, антифонски, катавасијски, блажени)
У оквиру малог напева, на основу развијености гласова, укупно је развијено 29 различитих мелодија које имају своју намену и тачно одређено место по коме која стихира, тропар, катавасија или подобен треба да се пева. Ова традиција подобног гласа се није раширила потпуно у другим богословским школама и епархијама Српске Православне Цркве, већ је ово карактеристика и традиција Карловачке богословије, по којој се руководило појање на просторима некадашње Карловачке митрополије. Као основ за узор у другим богословским школама, послужио је осмогласник Стевана Стојановића Мокрањца, у коме нема записаних подобних гласова иако су мелодије самогласних, стиховских и тропарских гласова српског осмогласника у основи исте, што представља упрошћенију редакцију или прилагођену модификацију усмене традиције карловачког појања, која је преношена, негована и забележена у српским епархијама са јужне стране Дунава.
Најзначајнији допринос у мелографисању црквеног појања дали су некадашњи питомци Карловачке богословије, а касније учитељи и свештенослужитељи Српске Цркве:
- Гаврило Бољарић – Никола Тајшановић
- протојереј Јован Живковић
- протојереј Ненад Барачки
- протојереј Бранко Цвејић
- епископ Стефан Ластавица
- Бранко Ченејац
Од ове четворице најистакнутијих мелографа, по свом раду се издваја протојереј Бранко Цвејић, који је током Другог светског рата забележио најчешће певане црквене песме из свих богослужбених књига. Његов допринос се састоји не само у записивању карловачког појања већ и у руководственим принципима које је оставио у својој рукописној заоставштини:
- да појац пази на смисао песме;
- да пази на наглашавање слогова у акцентовању речи;
- не треба наглашавати проклитике пошто оне не постоје у црквенословенском језику;
- одахнути где смисао песме дозвољава;
- пре почетка песме пазити на узимање почетне интонације и не певати сувише јако;
- помагати онима којима је потребна помоћ у испевавању фраза, а не секундирати;
- заједно треба да поју појци са приближним интонативним висинама.
На тај начин методолошка поставка нормативних принципа усмерава појца на сврху појачке часне дужности и даје му озбиљност, како у приступу и намери тако и у реализацији богоугодног циља – што исправнијег начина певања текста сваке црквене песме.
Велики напев карловачког појања
Велики (мелизматични напев) представља отегнуте мелодије појања, јер се њиме поју црквене песме кратког текста, а радње које се врше су дуге и одликују се свечаном итерпретацијом извођења. ,,Велико појање је постало кад и осмогласно и тамо где и осмогласно.“ Велики напев нема много сродности са малим напевом и не дели се на фразе већ на одсеке, те захтева претходну музичку писменост како би се могло савладати. Његову лепоту и широки мелодијски одсек могу савладати само даровити и посвећени црквени појци, па оно стога представља посебан одељак у проучавању црквених мелодија. Песме које су записане овим великим напевом су: херувимске песме, причасне песме, велики ирмоси, велики сједални, величанија, као и песме са канона евхаристије писане за Литургију Светог Василија Великог.
Велики напев је такођен развијен у осам гласова (мелизматичних), иако постоје и песме које немају назнаку у ком су гласу записане.
Као уџбеник великог појања намењен ученицима, професор Карловачке богословије прот. Јован Живковић је штампао 1908. године нотни зборник, који представља једну целину са нотним зборником прот. Ненада Барачког. У предговору аутор излаже студију у којој даје одређене напомене: ,,Док је мало појање својина скоро свију иоле школованих, дотле је велико појање достојаније тек малог броја црквених појаца. … Због мањег броја појаца који велико појање знају, оно се теже и чува (много је од тога, јер није прибележено, пропало), а оно што се и сачувало, код разних појаца је много развијеније него мало појање.“
Намена великог напева има свечанији карактер, а такође и израженију динамику певања. Није у свакодневној употреби као мало појање, већ представља заокружени корпус празничног појања, које је у традици Карловачке богословије непотпуно без ,,китњастијих“ и „распеванијих“ мелодија првенствено литургијских песама. На тај начин се установила пракса разликовања значаја свакодневних служби од празничних дана, којима је посвећена већа пажња, а која прати како богословско-химнографску садржину тектова тако и естетско примењену форму извођења мелодијских фигура, као потврду певане молитве која узводи верне у Цркви у тајну опеваног празника садржаним у текстовима богослужбених књига. Литургијски гледано, веома је оправдана и испуњена намена типика певањем причасних песама које су, такође, неизоставни део великог напева и које су предвиђене да се певају ,,косно“ и ,,с благољепијем“.
Закључак
Структура црквеног појања које се систематски изучавало у Карловачкој богословији развила се и проучава се у оквиру осмогласног система малог и великог напева. Наслеђе српско-карловачког напева је преношено како усменим тако и писменим путем, те су тако издвојили овај црквено-практични предмет као престижну одлику најстарије богословске школе Српске Православне Цркве.
И у данашњем устројству Богословије предмет Црквено појање са типиком има најбитније место у животу школе.
,,У вези са црквеним појањем, наше друштво се може сврстати у две групе: у једној су они који црквено појање сматрају уметношћу, а удругој су они који га првенствено сматрају елементом богослужења. Од различитих погледа на овај феномен проистиче и основна разлика у захтевима који се постављају пред само црквено појање. […] Природа црквеног појања није толико естетска колико психолошка (аскетска – у широком поимању те речи), па се стога оно не може посматрати само као једна грана музичке уметности. Храм није концертна дворана у којој се музичко дело изводи за уживање. Храм је молитвени дом у коме се поје за наук и спасење.“
Истовремено, то је једини школски предмет који се изучава током свих пет година школовања. Сви они који су завршили Карловачку богословију управо се дају препознати по начину певања, са богатијим украсним фигурама и љубави према црквеној песми, те стога и постоји услов да, при упису у Карловачку богословију, кандидати имају развијен слух и глас.
Нематеријално богатство црквеног појања обавезује садашњост, али и будућност, о старању на очувању овог великог духовног блага и наслеђа Српске Православне Цркве. Зато, када се само спомене Карловачка богословија, одмах се прва мисао веже за благољепије црквеног појања које одјекује под сводовима карловачких храмова, при чему особито Саборни храм међу својим зидинама чува испеване молитве карловачког појања, некадашњих и садашњих професора и ученика Карловачке богословије.
